СТАНКО ПАУНОВИЋ: '' У ПАМЕТ СЕ ДОБРО БРАЋО  ЦРНОГОРЦИ!''

СТАНКО ПАУНОВИЋ: '' У ПАМЕТ СЕ ДОБРО БРАЋО  ЦРНОГОРЦИ!''

     Браћо православни светосавски Црногорци, браћо дукљански латинични монтонегровци, моја жеља и наум ми је свако  честит, а забринут за своје корјене требало би да је то што је у његовој моћи каже, обнародује преко друштвених мрежа, медија новина и личним контактима са виђенијим и умним главама из завичаја и окружења на оно мало што је остало у нашој свијести. А многи од нас су судионици тих догађаја, наше славне историје, а на нашу жалост веома крваве која се и дан данас не зауставља.

       Поента цијеле приче и идеје би се могла саставити у двије реченице; нико не може трговати ни једном стопом наше земље, јер је они нијесу сачували, а камоли главама плаћали. Одкуда неком људско и морално право да тргује са земљом и крвљу Горњег Полимља, Шекулара, Г. Ржанице и Велике.

        Подсјетимо се времена у којем се рушила Југославија када су на власт долазили Момир и Мило. Стицајем околности везано је „нажалост“ и за вријеме њиховог устоличења на власт у Црној Гори, те и за њихову прву праву „демократску“ кампању. Долазе заједно на сјевер Црне Горе. Њиховим договором Момир да се појави пред грађанима општине Плава у Дому културе, а Мило у Дому културе - школе у Мурини.

       У Плаву када се Момир појавио за говорницом у препуној сали (гдје сам пприсустовао) у пратњи новинара „Побједе“, „Монитора“ и др гласила из Подгорице, плавски „кокошар“, касније напредовао као „трафикант“, вријеђа Момира, гаси свијетло. Народ у сали на тренутак нашао се у чуду, ником није било јасно о чему се ради, долази до усијања мало је фалило да се запуца, у момемту сви присутни у глас почну да скандирају „Момо, Момире“... Новинари, тада по први пут се пojављују као његово лично обезбеђење, наравно наоружани, а то су и касније демонстрирали као његова лична пратња. Скуп је прекинут, неуспјешна промотивна кампања у Плаву. Вратили смо се у Мурини да чујемо Мила (вјероватно је тада знао за реакцију која ће се десити у Плаву и гурнуо врућ кромпир Момиру).

     У Мурини такође сала препуна грађана, на бини предсједава Бранислав Брано Оташевић, без озвучења, потпуна тишина – мушица да се чује. Узима ријеч Мило, говори полако разговетно, сви се претворили у уво, слаткоречит на задовољство присутних уз одобравање оног што им обећава. Вјероватно упознат са неуспјелом капмпањом колеге у Плаву. Тада је Мило обећао „златна брда и долине“  (вјероватно има неки писани траг или тонски запис). Између осталог обећавао је и ово - парафразирам: „Ако случајно дође до распада Југославије (значи да је још тада знао да следи распад), Црној Гори ће припасти за то ћу се здушно залагати – да докле је књаз Никола са црногорском војском код Берковића ударио границу, да се то врати и Херцеговина припоји Црној Гори. И не само то већ и Метохија ће припасти Црној Гори јер су се црногорска и српска војска војска среле на Шванском мосту између Призрена и Ђаковице ,тако да и Црна Гора има своју житницу и постане нормална држава. Током обраћања више пута се позивао на присутног новинара „Побједе“ Гојка В. Кнежевића, да потврди неке наводе из говора. Тада је поменуо и похвалио да је Скадар војнички добијен, а да су Горњо Полимљани и величани били најхрабрији у битци за Скадар – а данас их за то кажњава одуђивањем територије.

       Брзо се на све то заборавило. Дође 1999. год. руководство  Црне Горе одобрило је бомбардовање сјевера и то најмирније варошице Мурине. Да се сруши један о најљепших мостова у лимском сливу да се убије душа и симбол Мурине. Да се сруши хотел „Сјекирица“ (гдје је некада био хан Пуца Ђорђевића, а ту је и била врховна команда црногорске војске у очи боја на Новшићу, послије Берлинског конгреса. У том хану боравио је Руски војни посматрач Павел Аполонович Ровински, о чему је оставио и писане трагове),  мјесто окупљања свих околних слободољубивих житеља Мурине и околине. Обећаше да ће обновити као и оно у Мостару, никада,  али су убили душу Мурине, направише је налжалоснијом варошицом у Црној Гори. На тренутак ово можемо потиснути у страну, али никако не могу се заборавити недужна погинула дјеца на мосту, као и мирни ненаоружани житељи Мурине, највећа жалост и трагедија Горњег Полимља, затворише се многе куће, јер њиховим бомбама и данас убијају житеље Горњег Полимља. На дан сахране погинулих долази највећи званичник Подгорице, да колико толико ублажи бол и жалост погинулих. У свом говору сви очекују да осуди тај гнусни чин НАТО алијансе, Вујановић то не чини, него између осталог се обраћа поруком присутнима, између осталог у говору изјави следеће: „...вама са сјевера, ово је једна од опомена...“ мук у народу, сумља, да то говори предсједник црногорске државе.

         И сада да је ово обраћање истинито браћо и сестре, сви који имате мало осећања и достојанства, колико толико се позивате на претке, братство, на крв проливену за све ове вјекове, ево шта нам раде ових дана; за највећи геноцид који се десио у једном дану, за покољ у Горњем полимљу и Велици они их бахато награђују.  Даривају их обилато за геноцид у Машници, Горњој Ржаници, Велици, за страдања у Шекулару, Калудри, Грачаници, Брезојевице.... Дају им велики дио земље на поклон, дно дна, а ми им и даље вјерујемо, волимо! Сваки до сада државник је имао улогу и част да по Уставу чува суверенитет своје земље и част свог народа. Слобода која је прескупо плаћена! Браво потомци славних предака! Ходамо и газимо по Светој земљи, газимо по њима, а они нас гледају одозго.... Кости не труну оне куну... сви који раде овакве ствари нестају са карте... прст на тренутак ставимо на чело!!!